Средњем веку својствен је „патос писмености”. Писана реч је била једнако поштована и на европском Западу и на европском Истоку, али је у византијско-православном свету писменост била знатно раширенија.
Према писаној речи осећа се врста метафизичке одговорности. Може се говорити и о култу књиге који се темељи на дивљењу Библији и на поштовању алфабета.
Писало се на коленима, у манастирима, у скрипторијумима, дворским канцеларијама, испосницама, често ноћу. Писар је у српском средњовековном друштву био и монах и световно лице,
Владана Стаменић
Мирослављево јеванђеље – 12. век - најзначајнији
ћирилични споменик српске и јужнословенске односно српско-словенске писмености из 12. века. У њему су упоредо заступљена два правописа:
зетско-хумски и рашки. Настао је по наруџбини захумског кнеза Мирослава, брата рашког великог жупана Стефана Немање, највероватније у Котору, око 1185. године, а за потребе цркве Светог Петра и
Павла у Бијелом Пољу на Лиму, задужбине кнеза Мирослава.
Ова књига је превод грчког јеванђелистара цариградске цркве Св. Софије - богослужбена књига са текстовима распоређеним према читањима у току црквене године. Највећи део је дело непознатог преписивача (названог Варсамелеон), док је Глигорије „дијак“ (ђак), други писар, написао крај рукописа, у четири кратка записа и украсио текст орнаментима. Потписао се као Григорије, Глигорије и Глигор. Књига је написана на пергаменту словима тзв. уставне ћирилице, а украшена је са три стотине стилизованих минијатура и иницијала, у боји и злату. У основном делу текста заступљена су два правописа српскословенског (српске редакције старословенског језика) - зетско-хумска и рашка, а у начину како је обликована ћирилица осећа се њена генетска веза са глагољицом, док је орнаментика списа обележена снажним западним, романским, утицајем. Унеско га је 2005. године уврстио у своју библиотеку „Памћење света“ чиме је постао део 120 највреднијих добара које је створила људска цивилизација.
Ова књига је превод грчког јеванђелистара цариградске цркве Св. Софије - богослужбена књига са текстовима распоређеним према читањима у току црквене године. Највећи део је дело непознатог преписивача (названог Варсамелеон), док је Глигорије „дијак“ (ђак), други писар, написао крај рукописа, у четири кратка записа и украсио текст орнаментима. Потписао се као Григорије, Глигорије и Глигор. Књига је написана на пергаменту словима тзв. уставне ћирилице, а украшена је са три стотине стилизованих минијатура и иницијала, у боји и злату. У основном делу текста заступљена су два правописа српскословенског (српске редакције старословенског језика) - зетско-хумска и рашка, а у начину како је обликована ћирилица осећа се њена генетска веза са глагољицом, док је орнаментика списа обележена снажним западним, романским, утицајем. Унеско га је 2005. године уврстио у своју библиотеку „Памћење света“ чиме је постао део 120 највреднијих добара које је створила људска цивилизација.
Београдски
паримејник прва четвртина 13. века -
српски средњовековни кодекс. Паримејник је у средњовековној Србији имала литургијску, обредну намену и садржи паримије - изабране одломке из двадесетак књига Старога и из две књиге Новога завета који се читају на богослужењу. Са грчког на старословенски језик, превео је Свети Методије, већ у време Моравске мисије. По свом писму, у српској редакцији старословенског, паријемник припада раној рашкој школи, али га поједини правописни знаци везују и уз зетско-хумске рукописе и ранију македонску подлогу. Писар није познат.
српски средњовековни кодекс. Паримејник је у средњовековној Србији имала литургијску, обредну намену и садржи паримије - изабране одломке из двадесетак књига Старога и из две књиге Новога завета који се читају на богослужењу. Са грчког на старословенски језик, превео је Свети Методије, већ у време Моравске мисије. По свом писму, у српској редакцији старословенског, паријемник припада раној рашкој школи, али га поједини правописни знаци везују и уз зетско-хумске рукописе и ранију македонску подлогу. Писар није познат.
Четворојеванђеље краља Милутина – Хиландар, Четворојеванђеље краља Милутина из
1316, дијака Радослава (Георгија)
Дечански рукописи - Изборно јеванђеље из 13. века, рукопис
који је старији и од самих Дечана
Душанов законик - Донет је на сабору властеле и црквених
великодостојника, одржаном на Вазнесење Господње, 21. маја 1349. године у Скопљу, и допуњен је на сабору одржаном 31. августа 1354. године у Серу. Закон је усвојен са циљем да се српска
држава уреди прописима који би важили за цело царство и подједнако за све
поданике.
Каранско јеванђеље - У Белој цркви, у Карану, Каранско јеванђеље је исписао односно урадио поп
Вук, а завршио га је 1608. године.
Српске рукописне књиге
Свeти јеванђелиста Марко
Рукописно јеванђеље у манастиру Гомионици – Настало између 1371. године, из које потичу водени знаци
на хартији и 1476. године, када се
у запису о преписивању књиге помиње Бали-бег које је владао Врхбосном.
Приредио
Миливој Анђелковић
