петак, 18. септембар 2020.

ТОРИНО (ТУРИН) ОСНОВАЛИ СУ ВАНЗЕМАЉЦИ

Сви знамо за Хајнриха Шлимана који је ткрио је 1868Троју, користећи се подацима из Хомерових спевова „Илијада“ и „Одисеја“, а ископавао је у МикениОрхомену и Итаци, руководећи се старим списима.

У Махабхарати и на сумерским таблицама записане су велике битке на земљи и небу и хероји који се спуштају па подижу на небо. И то може бити истина као Шлиманова Троја. Постоје разбацани огромни обрађени блокови и спржени делови земље из прадавнине које је само нека невиђена енергија могла да разбаца и спржи – те битке су се вероватно заиста догађале.

 У античкој митологији постоји прича о настанку града ТОРИНА ( или Турин)у северној Италији на реци По. Феаетон син Хелија бога Сунца измолио је оца да управља небеским кочијама да би доказао божанско порекло. Отац је најзад дозволио, али он није умео да управља колима,  почео је да пржи небо и Земљу и бог Зевс га је оборио муњом. Пао је у реку Еридан. Овидије у својим Метаморфозама и Херодот пишу да је то река По.

Шта се стварно догодило? Ванземаљски брод се срушио у По, а постоји и легенда да су ванземаљци основали Торино. Постоје пећински цртежи које показују особе у скафанндериима, као и чињеница да је у околини Торино нагло развијена металургија и обрада метала. 


Презиме Турин постоји у Словенији и у Србији, можда су то далеки потомци и носиоци легенде?

У близини је опатија Сан Микеле и мало место Корио, тамо где је пре два миленијума цар Константин видео крст на небу и хришћанство прихватио као званичну религију. 


Недавно, у том пределу НАТО је признао да су авиони имали око 200 необјашњивих сусрета са НЛО летелицама.

Доста је основа да та алтернативна историја једног дана постане истина.

www.amika.rs

недеља, 13. септембар 2020.

СВЕ ШТО СТЕ ХТЕЛИ ДА ЗНАТЕ О ВАНЗЕМАЉЦИМА

 Рекло би се, бар према сведочењима оних који су имали конкретна искуства са ванземаљцима, да је њима, из неког разлога, посебно интересантан људски организам, односно тело.

Све је више сведочења оних који тврде да су их ванземаљци киднаповали и затим проучавали њихов организам, па и вршили експерименте над њима. Сличне опите вршили су и на животињама, а узимали су и узорке камења, земље…

Зашто све то чине, не зна се тачно, али нас, разумљиво, највише интересује зашто их толико занима наше тело. Међутим, и нас, поред осталог, занима њихово тело.
Постоји ли начин да неко од Земљана утврди основне карактеристике ванземаљаца, односно њихов спољњи изглед, анатомско–биолошку структуру, њихове психичке способности, па и да према тим подацима изведе закључке какво је подручје односно планета одакле долазе, процени степен њиховог технолошког развоја, па чак и степен еволуције.


Шта знамо о ванземаљцима и колико можемо рећи да их познајемо?

На све ово осврнула су се двојица врсних познавалаца ове загонетне материје и дала, према својим сазнањима, конкретне процене. Ево неколико најосновнијих детаља из њихових истраживања.

Живе далеко од свог сунца

Британац Дејвид Кумер, из Херефорда, члан је групе која се бави проучавањем мистериозних појава везаних за НЛО–е. Недавно је изнео низ претпоставки и разматрања о анатомији, биолошким потребама и захтевима ванземаљаца. На основу њихових физичких карактеристика, Кумер је донео неколико закључака,
- Ако погледамо ванземаљце и прочитамо многе извештаје о отмицама, видимо да они, од случаја до случаја, веома разнолико изгледају. Али, ипак, у највећем броју примера слични су по неусклађености између тела и главе, за шта свакако постоје одређени разлози. И сам облик њихових тела указује на неколико ствари. Користећи земаљске врсте као мерило, не би се рекло да су, рецимо "мали сиви" бића која живе, под водом, јер, очигледно, немају аеродинамична тела. Друго, на основу тврђења очевидаца да ова врста ванземаљаца има велике очи, намеће се закључак да можда живе у мрачној или ноћној средини или, пак, да су нека подземна раса. Могуће је и да је њихово сунце удаљеније од њихове планете него наше од Земље, па да је интензитет светлости која стиже до њих, слаб. У том случају следи, да они добијају много мање ултраљубичастог зрачења од нас на Земљи.

Да ли њихове очи прикупљају светлост?

Ако је филм из Розвела, о обдукцији једног ванземаљца, истинит, да ли је мембрана, одстрањена том приликом из његовог ока, била, у ствари, ултраљубичасто филтер сочиво?
Што се тиче мањих, односно ситнијих тела ових ванземаљаца, можда је то последица већег гравитационог дејства њихове планете, комбиновано са другачијим атмосферским притиском. Могуће је да су на почетку процеса њихове еволуције, овај притисак и гравитационо деловање ограничили њихов раст и кретање. Да би се то надокнадило, побољшане су њихове интелектуалне способности, што вероватно може објаснити зашто су им несразмерно велике главе.

Неосетљиви на патње отетих

- Не оспоравам њихове психичке способности, али сматрам да је неправедно узимати као њен извор искључиво мождану масу.
Што се пак тиче њихових емоционалних реакција и односа према људској раси, степен технолошког развоја неке цивилизације не мора обавезно бити сагласан степену њеног социолошког развоја. Погледајте нас, са нуклеарним оружјем и свим оним страхотама које једни другима свакодневно чинимо. Погледајте лица људи који су уплетени у разне грозне сценарије. Да ли смо заиста толико различити од ванземаљаца који врше отмице, а можда и разна друга насиља? - пита се Дејвид Кумер, а потом наставља, 

- Што се тиче технологије ванземаљаца, она је свакако далеко супериорнија од људске. Могуће је да су је развили користећи се разним психичким законитостима којих ми, за сада, нисмо свесни. Ипак, ако су се њихове летелице квариле и затим падале, или ако су на неки начин обаране, значи да су или рањиви или веома неопрезни. Ако су од нас психички развијенији, не значи дакле да су и савршени. То се види и из чињенице да неће, или не могу, да осете или разумеју како се осећају људи које отимају и над којима врше експерименте, често при томе и из мозга отетог извлачећи церебралну супстанцу - објашњава Кумер.

Како се размножавају?

Не знам како се, услед "одсуства" полних органа (што је примећено у неким примерима), одређује пол једног "малог сивог", нарочито ако се то одређивање врши као код људи. Многе земаљске врсте имају репродуктивне органе у самом телу. Можда је то случај и са овим ванземаљцима? Ипак код неких ванземаљаца виђан је неки орган који би могао бити репродуктивни. Је ли то нека врста органа за полагање јаја (као код већине женки инсеката), или они пак имају само један род, односно сами себе "замењује", рађајући своје минијатурне верзије.
Уста ванземаљаца су углавном мала и у облику прореза. Сматра се да не би била много корисна за вербалну комуникацију, и зато они користе телепатију. Али и у том случају морају да познају неки језик, можда чак и сличан нашем. Ипак, иако структура уста искључује говор, онакав какав бисмо ми разумели, она допушта звукове као што су звиждук, цвркут и шиштање, што су потврдила и нека сведочења очевидаца. А овакав начин "говора" неодољиво подсећа на "говор" делфина. То би могло значити и да су они у некој међусобној, блиској разумној вези. Затим, оваквом облику уста, одговарала би лагана, течна храна. Сетите се случајева осакаћене стоке којој су ванземаљци одстрањивали неки унутрашњи орган. На мртвим телима ових животиња, у близини места одстрањених органа, било је и по неколико малих рупичастих рана. Претпоставља се да је одстрањење органа вршено управо кроз те рупе, које су мање од самих органа. Изгледа да су ти органи ванземаљцима били од мање важности за истраживања, односно да су их они претварали у течно стање, и исисавајући користили их можда и као храну.

Први анатомски приказ

Ово Кумерово разматрање може донекле илустровати анализа коју је сликовито дао један члан специјалне десеточлане групе блиске америчкој влади, под пседонимом "Фалкон". То је детаљан опис ванземаљца, типа "малог сивог", направљен према цртежима већег броја сведока – али и зачуђујуће детаљним анализама његове анатомије, што и наводи на закључак да је пре реч о једном ухваћеном или настрадалом уфонауту него о типизираном ванземаљцу.Било како било, први пут смо у прилици да видимо анатомски изглед једног интелигентног бића које потиче из звезданог система различитог од нашег.

"Фалкон" описује:

- Висина ових бића је између метар и метар и петнаест центиметара. Очи су веома велике, готово као код инсеката, и имају пар унутрашњих капака. На месту где би требало да је нос, имају само два отвора. Уста су мала, немају зубе, већ само очврсли део налик на гуму.
Унутрашњи органи су им прилично једноставни. Постоји један орган који изгледа функционише и као срце и као плућа, а систем за варење им је прилично упрошћен. Кожа ванземаљаца веома је еластична и тврда, вероватно очврсла од њиховог сунца. Мозак им је сложенији од нашег. Док је центар за контролисање наших очију смештен у задњем делу главе, њихове очи контролише предњи део мозга. Слух им је много бољи од нашег, и чак је осетљивији од псећег. Репродуктивни органи су им… постоје и мужјаци и женке.
Бубрези и бешика су као један орган, за избацивање непотребних материја. Имају још један орган за који научници претпостављају да служи за претварање чврстих материја у течне. Шаке им имају четири прста, а немају палчеве. Стопала су им мала и са опнама између прстију. Просечни животни век им је од 350 до 400 година, ови ванземаљци имају коефицијент интелигенције преко 200.

Пренето са /www.alo.rs

 www.amika.rs


недеља, 06. септембар 2020.

ДРЕВНА МЕСТА - ДЕЛО ВАНЗЕМАЉАЦА

 


Наша планета је дом спектакуларних остатака из прошлих епоха, грађевина за које се чини да се супротстављају технолошким могућностима свога времена било због тога што су превелике, претешке или сувише сложене. Управо због тога, има оних који вјерују да су древни градитељи пратили „ванземаљска упутства“ или да можда руке које су градиле ова мјеста нису биле са овог свијета. Забавно је размишљати о томе да ли су ванземаљци некада заиста посјетили земљу или не, али истина је да нема никаквих доказа да су они боравили овде нити да су имали ишта да градњом неких од највећих и најмистериознијих грађевина на планети. Иако ванземаљци овдје очигледно нису умијешали своје прсте, то ова мјеста не чини мање чаробним и потпуно невјероватним…

 Саксајуаман (Sacsayhuaman)



 Изван града Куско, древне престонице Инка, у перуанским Андима, смјештена је тврђава Саксајуаман. Изграђена од огромног камења које је исклесано и наслагано попут неке слагалице, неки сматрају да би тврђава могла бити дјело древне цивилизације која је добила малу помоћ од ванземаљских пријатеља. Хиљаду година стари зидови тврђаве су сазидани од камена, при чему је сваки комад тежак и до 360 тона, а морао је бити ношен преко 30 километара прије него што је подигнут и постављен на своје мјесто са готово ласерском прецизношћу. Како је једна древна култура успела да оствари овакав инжењерски подухват је веома занимљиво питање. Испоставља се да су Инке биле вјеште у изградњи кућа и тврђава подједнако као и у посматрању неба и прављењу календара. Заправо, тврђава Саксајуаман није једини примјер њиховог сложеног зидарства. Сличне зидине се могу пронаћи широм империје Инка, укључујући и оне у граду Куско где је 12-угаони камен пажљиво постављен на своје место. У скорије вријеме археолози су открили трагове система ужета и полуге који су Инке користиле за превоз камена из каменолома у градове, систем који се ослањао на снагу и генијалност, а не на ванземаљске архитекте.

Наска линије


На високом и сувом платоу, неких 300 км југо-источно од Лиме, 800 дугачких равних, белих линија је урезано у перуанској пустињи, наизглед насумице. Њих прати и 300 геометријских облика као и 70 фигура животиња, укључујући паука, мајмуна и колибрија. Најдужа линија иде директно попут стријеле дужином од неколико километара, а највећи облици се најбоље могу видјети из ваздуха. Научници вјерују да су ови цртежи стари двије хиљаде година, а због своје старости, величине, видљивости из ваздуха и мистериозне природе, ове линије се често наводе као један од најбољих примјера ванземаљског рада на Земљи. У супротном, како би једна древна култура била у стању да направи један тако велики пројекат у пустињи, без могућности летења, и зашто би то чинили? Испоставило се да је прилично лако схватити како су линије настале. Овај енигматски дизајн је добијен уклањањем горњег слоја камења, боје рђе и излагањем свијетлијег бијелог пијеска који се налази испод. Зашто су ово чинили је мало теже објаснити. Ове линије су први пут проучаване раних 1900-их, а касније се дошло до закључка да оне указују на свечана или ритуална мјеста везана за воду и плодност. А осим тога што се могу видјети из ваздуха, могу се видјети и са околних обронака.

 Египатске пирамиде



 У непосредној близини Каира, у Гизи, најпознатије египатске пирамиде ничу из пустиње. Изграђене прије више од 4.500 година, пирамиде у Гизи су монументалне гробнице гдје су сахрањиване древне краљице и фараони. Али како су тачно Египћани изградили овакве ствари? Кеопсова пирамида је направљена од милиона прецизно тесаних комада камена од којих је сваки тежак најмање две тоне. Чак и уз помоћ данашњих кранова и друге грађевинске опреме изградња овако велике пирамиде би била поприличан изазов. Осим тога, ту је и астрономска конфигурација пирамида за коју се сматра да је усклађена са положајем звијезда у Орионовом појасу, а истиче се и чињеница да су три пирамиде у знатно бољем стању од осталих које су сазидане вијековима касније. Истина је да научници нису сигурни како су стари Египћани зидали ове пирамиде, а посебно како су то успјели тако брзо да ураде, али постоје бројни докази да су ове гробнице дјело хиљада људских руку.

IZVOR: www.travelmagazine.rs

www.amika.rs

среда, 02. септембар 2020.

ПРАСТАРИ ГРАД САВРШЕНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ

 Пума Пунку или Врата пуме у Боливији у званичним документима је процењено да је настало пре око 1.500 година. Међутим неке чињенице говоре да  је саграђен пре  више од 10.000 година пре тога.

Изградња тако грандиозних, прецизних и полираних блокова није могућа ни са данашњом технологијом, а камоли техником људи из каменог доба.
Саграђена је од огромних камених блокова, од којих је највећи тежак чак 131 тона. Доношени су из каменолома удаљеног 80 километара.
Захваљујући датирању радиоактивним угљеником, познато је тек толико да је споменик настао између 536. и 600. године. Градитељи Врата пуме су  нестали, а неколико векова касније тај простор населиле су Инке.







Аустријанац Артур Познански 1926. године је објавио да Врата пуме нису саграђена пре једног и по миленијума, већ много раније – пре 15.000 година. Врата пуме по њему су били лука града Тиванакуа - најближа водена површина језеро Тититака, удаљено је од 12 до 15 километара. Како је он објаснио, у време изградње језеро је било знатно веће него сада. Многи данашњи истраживачи који одбацују званичну археологију верују да је Познански био у праву.
– Пума Пунку је једино место на планети које су градили сами ванземаљци – тврди Јорго Цукалос, публициста и водитељ.
Према његовим речима, то је била њихова зграда док су остале грађевине из комплекса Тиванаку биле људске и служиле су за обожавање „људи“ из свемира. Као доказ за то наводе се и необичне скулптуре.  – У изградњи је коришћена најнапреднија, сонична технологија. Да је то истина најбоље показује легенда Инка да су џинови користили трубе како би померали камене блокове – каже Цукалос.

Публициста Дејвид Чилдрес иде још даље у својим теоријама. – Велики свемирски брод с моћним алатима, тестерама и бушилицама слетео је на то место и почео да обрађује камене блокове, а затим направио Врата пуме. То место било је фабрика за производњу енергије – тврди он. – Ванземаљци су сами уништили Пума Пунку како би спречили људе да се докопају њихове напредне технологије.
У тренутку када је био на врхунцу, Пума Пунку је деловао још невероватније него данас, тврде археолози. Наиме, камен на њему био је прекривен исполираним металним плочама, офарбаном керамиком и текстилом.
Етнолог Џејсон Јегер каже да су Инке на месту Пума Пункуа пронашле напуштени град и прилагодиле га себи.
– Они су веровали да је Виракоча, бог стварања, управо на том месту створио људе свих нација и послао их да населе све земље. Постојеће структуре прилагодили су себи. Камени портрети на грађевинама за Инке су представљали управо те прве становнике планете.
Пума Пунку се налази на надморској висини од 12.800 стопа – што још више отежава објашњење како су транспортовали камење. Налази се изнад границе природног дрвећа да би се користили дрвени ваљци.
Саме Инке су порицали изградњу комплекса Тиахуанацо, што значи да је Тиахуанацо култура постојала НЕЗАВИСНО од Инка.

Најпознатије у Пума Пунку су тзв. Х-Блокови. Х блокови у Пума Пунку имају по 80 лица. Х блокови се међусобно подударају са тако великом прецизношćу да су архитекте највероватније користили систем пожељних мерења и пропорција. Блокови који су били тако прецизно исечени да сугеришу могуćност префабрикације и масовне производње. Сваки камен у Пума Пунку је фино исечен да би се повезао са околним камењем, а блокови се уклапају заједно као слагалица, формирајуćи носиве спојеве без употребе малтера. Ниво зидања је невероватан. У Пума Пунку ćете наćи невероватна камења савршених правих углова, готово глатка као стакло, што чини Пума Пунку јединственим. Само неколико места на земљи приказују ову врсту камена.
Сматра се да је Пума Пунку на свом врхунцу био “незамисливо чудесан”, украшен полираним металним плочама, живописном керамиком и украсима од тканине.
Пренето са www.svettajni.com

Milivoj Andjelkovic Ови блокови су ливени, а не резани. А како се то ради са каменом, ми не знамо, али су они - неки знали.